autor: Dragan Jovićević
http://nin.co.rs/pages/article.php?id=90027
Sve antiratne akcije koje su postojale u Beogradu,
uključivale su i Milana Mladenovića. Govorio je u ime drugih, nešto u
šta drugi veruju i šta vide. Bio je jasan u svojim stavovima. Otud
toliko njegovog značaja i u 2014. godini. Nije voleo rok bez mozga
Foto Goranka Matić
Milan Mladenović i Ekaterina Velika poslednji su veliki mit jugoslovenskog rokenrola. Njihove pesme svrstale su ih među najznačajnije bendove u novijoj istoriji te muzike, a njihova tragična sudbina pretvorila ih je u simbol poslednje generacije koja je imala stav, a ne pozu, i koja je zbog toga nastradala.
Tokom dvadeset godina, koliko će se navršiti 5. novembra od odlaska Milana Mladenovića, napisano je toliko toga, da su njegov lik i delo dobili oreol besmrtnosti.
A to nije slučajno. Njegova harizma okupljala je mase istomišljenika, koji su u turbulentnim vremenima tražili izbavljenje od nesigurnosti življenja. I pronašli su ne samo u muzici, već i u ideologiji koju je ovaj stvaralac nosio. Pisati ponovo o njegovom životnom putu i razvoju, od prvih zvukova Šarla Akrobate, preko formiranja Ekaterine Druge, pa do konačnog sastava EKV i poražavajuće preranog odlaska sa fizičkog sveta, bilo bi samo puko ponavljanje svega „sažvakanog“ tokom minule dve decenije.
„Milan Mladenović, čiji se značaj za jugoslovensku i srpsku scenu ne može preceniti - baš kao što se ne može preceniti njegov udeo u životima svih koji su ga poznavali, ili samo znali za njega – instinktivno je tragao za, iz vizure istinskog umetnika teško ostvarivim, formulama pomirenja energija stvaraoca i potencijalnih sledbenika. Pronalazio ih je na zaboravljenim i nepristupačnim mestima, ipak do samog kraja ne uspevajući da otkrije zaklonjeno mesto u mećavi koja je besnela oko njega. Umetnik koji se uspinje vlastitom brzinom, bez obzira na usporavajuće faktore u okruženju – drugih gotovo da i nema – stiže do vrha mnogo pre svih ostalih. Tamo ga, međutim, čeka samo usamljenost. Daleko od nepogrešivosti isto koliko i od razumevanja okoline Milan je, ne težeći svesno takvoj vrsti priznanja, uspeo da okupi oko sebe više ljudi nego što je bilo ko mogao da pretpostavi. Tako nešto – rečeno je, ali neka bude ponovljeno – nikome, ni pre ni posle njega, nije pošto za rukom. Ovo, oduvek je jasno, nije bila zemlja za Milana, niti je, deset godina posle, zemlja za nas. Razlog više da se na današnji dan setimo i više ne dozvolimo sebi da zaboravimo zbog čega su ljudi poput njega tako životno potrebni i nama i njoj“, reči su Aleksandra Žikića, autora knjige Mesto u mećavi – Priča o Milanu Mladenoviću (Laguna).
Sećanje na ovog vrsnog umetnika ne može niko tako dobro da evocira, kao njegove kolege, s kojima je stvarao i družio se.
„Iako je prošlo 20 godina, sećanje je i dalje jako na tog dobrog čoveka“, kaže danas Zoran Kostić Cane, pevač Partibrejkersa. „On je pre svega bio dobar čovek, bio je čovek od principa, a takvih više nema. Mogao je da okupi ljude, jer je bio autoritet. Pritom je bio veliki gitarista, pevač i tekstopisac. On je ljude okupljao na svoju osobenost. Njegove stvari još uvek puštaju kao nezvanične himne izgubljenih generacija jedne izgubljene zemlje. Zanimljivo je i da samo puštaju taj poslednji EKV album Ovo je zemlja za nas… Kao po nekom automatizmu. Ja se vozim gradskim autobusom i stalno čujem jedno te isto. Svaki put, neverovatno. A on je bio čovek koji je imao magnetizam. I na kraju nije dobio ništa. Čak ni glupi Beograd nije našao za shodno jednu ulicu da mu da. Dali su mu, kao, neki ćoškić. Fuj! I onda se pojavi neka budala iz Novog Sada, koja priča da je on bio narkoman koji ne zaslužuje ulicu. On? Pa zar nije neverovatno da Beograd svom „sinu“ nije dao ulicu. Bulevar na Novom Beogradu, odakle je, kao velikom pesniku. A u mnogim drugim državama bivše Jugoslavije postoje ulice posvećene njemu. U Makarskoj postoji njegova uvala, gde je napisao svoje pesme, sedeći na obali i gledajući u more, u personifikaciju beskraja i ljudskog trajanja“.
Dušan Kojić Koja, koji je od početka osamdesetih poznat kao frontmen Discipline kičme, formirane nakon raspada Šarla Akrobate, samim tim i lični prijatelj Milana Mladenovića, kaže da nikada nije bilo dvojbe o Milanovoj posebnosti i autentičnosti kao umetnika i rokenrol pregaoca sa ovih prostora. „Verujem da je kao pravi iskreni pacifista jako teško preživljavao raspad Jugoslavije, a s obzirom na to da je i sam boravio kao dete u raznim gradovima države koja mu pred očima nestaje, nije mogao da ne reaguje kako je reagovao, učestvovanjem na antiratnim manifestacijama i konstantnim pozivanjem na prekid sukoba“, kaže Koja za NIN. „Milan je pre svega bio posvećeni ljubitelj sviranja gitare, pesme, rokenrol muzike, književnosti, kao i umetnosti uopšte. Živo se sećam situacije iz tinejdžerskog perioda, pre našeg zajedničkog sviranja u Šarlu Akrobati, kada sam jednog jutra (po prethodnom dogovoru, ali prerano!), došao do stana u kojem je on živeo sa roditeljima, razbudio ga i digao iz kreveta. I prva stvar koju je on po otvaranju očiju uradio bilo je da uzme akustičnu gitaru, naslonjenu na zid pored kreveta i da mi odsvira i otpeva neku pesmu, mislim da je to bilo nešto od Eltona Džona! Napolju je bio sunčan dan, ta soba na 13. spratu solitera u novobeogradskom bloku 23 se napunila svetlošću, koja se fino pomešala sa Milanovim glasom i zvukom akustične gitare, nekako je sve leglo i ostalo zauvek u mom sećanju“, priča Koja.
Sećanja na Mladenovića danas ispunjavaju i Srđana Gojkovića Gileta, frontmena Električnog orgazma, benda koji se paralelno razvijao sa Ekaterinom Velikom, ali sam Gile je druženje sa Mladenovićem započeo mnogo ranije, još tokom gimnazijskih dana.
„Bili smo dosta dobri drugovi, znali smo se iz 11. gimnazije, još pre nego što smo napravili bendove – on Šarla, a ja Električni orgazam“, seća se Srđan Gojković Gile. „Još 1978. godine počeli smo aktivnije da se družimo. Pre toga smo se viđali na školskim odmorima. Najaktivnije druženje je krenulo sa Beogradskom alternativnom scenom osamdesete godine, kad smo mi napravili bendove, koji su ponikli u SKC. Vežbali smo u istom magacinu, gde smo imali i prve koncerte. Kad smo se pročuli, krenula su gostovanja po Jugoslaviji, gde smo takođe zajedno išli. Tako je počelo intenzivno druženje preko muzike. Bili smo istih opredeljenja. Prolazili smo kroz promene kroz koje smo svi prolazili. Delili i kombije i vozove i avione. Tako su prošle osamdesete… Imali smo jednu fazu kada smo se manje družili. Bio je to čudan period kada smo se udaljili jedni od drugih, jer su ta dva benda bila konkurencija jedni drugima. Međutim, obnovili smo prijateljstvo sa formiranjem antiratnog pokreta „rimtukituki“, kada su se Električni orgazam, Partibrejkersi i Ekaterina Velika okupili oko antiratnih akcija. Sećam se i te poslednje godine njegovog života, kada smo zajedno bili na Adi Bojani. Tada mi je pustio album Angel`s Breath, koji je uradio sa Subom (Mitar Subotić, prim. D. J.) u Brazilu, a ja njemu Zašto da ne, tadašnji novi album Orgazma. Dosta smo bili bliski u tom periodu. Potom smo svi saznali za njegovu bolest, i onda je sve brzo išlo…“
Vraćajući se u prošlost i sećanja na zajedničke stvari, razgovore i druženja, Gile kaže da su u raznim životnim fazama pričali o različitim stvarima. „Ponekad bismo se glupirali, kao klinci od 12 godina. Imali smo neke bendove koje smo voleli i on i ja, a bilo je i bendova koje je on voleo a ja nisam, i obratno. Imalo je mnogo više sličnosti nego razlike među nama. Bili smo i fanovi naučne fantastike, Čavke, Milan i ja. Sećam se, Milan je voleo knjigu Kolevka za macu Kurta Vonegata. Voleli smo Lu Rida, Rolingstonse… On je voleo Nila Janga i Dženezis. Voleli smo slične filmove i knjige.
Ali moram da priznam da u određenim periodima nisam bio veliki fan EKV. Sredinom osmadesetih smo se razišli u razmišljanju. Mi smo bili garažni rokenrol bend, a to što su oni radili u drugoj polovini osamdesetih izgledalo mi je malo previše pompezno, ličilo mi je na „larpurlartizam“. Činilo mi se malo preterano. Ali sada i na to drugačije gledam. Svi ti albumi su mi danas veoma dobri. Milan je bio vođa benda, čovek koji je držao kormilo. Bio je najzaslužniji za to kako je bend zvučao i kakve je omote imao, kako se prezentovao u javnosti. Sada kada pogledam korpus Milanovog rada, čini mi se kao najznačajniji bend koji je postojao u bivšoj Jugoslaviji. Posebno volim taj duet album Angel`s Breath. Dopao mi se već na prvo slušanje, kad mi je puštao te poslednje njegove godine na moru“.
Dragan Ambrozić, muzički urednik Doma omladine, koji će organizovati tribinu na dan Milanove smrti 5. novembra, sa brojnim učesnicima i svedocima kako tog vremena tako i eha njegovog dela nakon smrti, ističe da je najbitnije što treba da se istakne nakon 20 godina - angažovan pogled jedne generacije.
„Milan Mladenović bio je integralni deo građanskog aktivizma. Svako ko je razmišljao na muzičkoj sceni kod nas, razmišljao je univerzalno, po merilima koja važe svuda i na svakom mestu. Te stvari nisu dovoljno jasne mladima danas, a upravo su one bile suština svega. Ta scena bila je deo sveta, a neophodno je imati delove sveta u glavi kako bi to iskustvo moglo ovde da se prenese. O tome se radilo na rokenrol sceni, posebno u delu new wave rokenrol scene. Po nekom duhu su na istom nivou, kao važne stvari koje su se dešavale u drugim krajevima sveta. To je trajalo svega nekoliko meseci, ali ne može se zaboraviti nikada. U tom smislu, Milan Mladenović bio je ključna figura osamdesetih, a kada su došla kritična vremena postao je i moralna figura, jer je poslužio kao neko ko govori u ime drugih, nešto u šta drugi veruju i šta vide. Građanski aktivizam, koji je bio deo rokenrol scene, bio je jasan u svojim stavovima. Milan je učestvovao u svemu tome. To treba revalorizovati, nema potrebe da se o tome ne priča. Otud toliko njegovog značaja, šarma i relevantnosti i u 2014. godini“, kaže Ambrozić.
Na pitanje da li bi imao toliko značaj da nije bilo aktivizma već samo muzike ili obratno, Ambrozić kaže da je teško proceniti, ali da je činjenica da bi sama muzika odjekivala do danas. „Svi su shvatili da Milan govori u ime jedne generacije, koju je rat strefio posred čela. Ta generacija nije mogla da nađe drukčiji izraz. Svi ti ljudi koji su ostali neupitni, kao što su Cane ili Koja, zapravo su govorili iz iste pozicije kao Milan Mladenović. Što se same muzike tiče, bilo bi interesantno videti šta bi se dalje događalo, da nije bilo tog preranog odlaska. Već sredinom devedesetih, Milan je naznačio nove pravce razmišljanja, koji su ga očigledno vodili ka širenju i obogaćivanju izraza. On bi verovatno nasledio Dejvida Birna iz Talking Heads-a. Možda bi se u budućnosti pojavio kao most između nekih udaljenih kultura, sa organskom zanimljivom muzikom, koja odgovara našem podneblju. S druge strane, da je nastavio, sigurno bi mnogo mogao da pomogne mlađima, koji su bili deca u new wave vremenu. Možda bi više bio producent. To su stvari koje bi ga sigurno zanimale u kasnim godinama. Bio bi primer nečega što je teško izrecivo. Mnogo puta je u ime drugih izrekao neke stvari koje spadaju u osećanja cele jedne generacije. Ta generacija se rasprštala, ali jedna tačka okupljanja uvek je bio Milan Mladenović“, zaključuje Ambrozić.
Govoreći o muzičkom aktivizmu, Srđan Gojković Gile smatra da je Milanovo stvaralaštvo bilo vanvremenska umetnička kategorija, koja jeste bila slika tog vremena, ali čija je vrednost bila mnogo šira. „To je upravo tajna što je taj bend toliko i danas popularan među generacijama i zbog čega je Milan aktuelan kao autor. Da je nastavio tamo gde je stao, siguran sam da bi eksperimentisao. Jer upravo te 94. godine bio je naklonjen eksperimentu, kao da je hteo da izađe iz onoga što je postalo šablon nastao u okviru EKV. Otud i taj album, koji je bio nešto drukčiji. Svi smo tih devedesetih pokušavali da otresemo stare sebe i da napravimo nove. Sećam se da je Milan imao planove da modernizuje EKV i da napravi neku novu grupu. Izmišljao bi novog sebe i teško je pretpostaviti gde bi tako otišao. Ali sasvim sam siguran da bi se on i dan-danas bavio muzikom. I da je i jedini bio koji bi preživeo, nikad ne bi odustajao od tog benda i vodio bi potpuno novu postavku, da je živ. Milan je bio jugoslovensko dete, dete vojnog lica, jugoslovenskog multikulturalnog i tolerantnog opredeljenja. Uvek je bio na strani koja je bila protiv ograničenja sloboda. I po tom pitanju bi se to nastavilo i ne bi se promenilo ni njegovo političko opredeljenje. Uvek je bio za slobodu bilo kakve vrste i protiv bilo kakve opresije“.
S druge strane, Zoran Kostić Cane kaže da umetnici i ne mogu da upravljaju kreativnim nagonom, koji izlazi iz njih tokom stvaranja pesama kao svedoka svega onoga što se dešava, te i sam bude iznenađen kad mu neke pesme „zazvone i posle 10, 15 godina“…
„Što se tiče društvenog angažmana, u ovom narodu bez mozga, jeste upravo taj pokret „rimtukituki“. Sve te antiratne akcije koje su postojale u Beogradu, uključivale su i Milana Mladenovića. Tokom svih tih prisilnih mobilizacija, on je bio tu. Nije bio poklonik rok muzike bez mozga, ispunjene besmislom i egom. On je bio čovek koji je znao gde živi, s kim živi i zašto živi. Sećam se da sam sa grupom Radnička kontrola svirao na tri koncerta Šarla Akrobate, kao predgrupa. Tada nisam imao ni 17 godina. Muvao sam se po SKC, sretao Milana u gradu. Grad je bio naše detinjstvo. Zato su sva sećanja tu. Svi naši razgovori od pre 20 godina. Bili smo nerazdvojni i dok smo uradili jedan duet Daleko od očiju, daleko od srca. Sećam se, dođem kod njega, i sve radimo polagano... On je bio čovek koji je imao snagu da pusti glas iz grla. Sećam se i kad sam čuo taj plamičak s druge strane žice, poslednji put kada smo se čuli... A onda, kada je umro, svi živi, i znani i neznani su se pokrivali sa njim. Govorili su kako ga znaju i kako ga vole. Rasprodavali su njegov leš. A u stvari su ga svi zaboravili“, zaključuje Cane.
I zaista je neverovatan eho tog glasa. I nakon dve decenije. Možda i snažnije nego onda.
Dragan Jovićević
